Anfarwoldeb

TAMNI RATNIK

∞

Tamni Ratnik je došao na svet dva meseca pre vremena, kao pomodrela grudvica kože, kostiju i suza. Bilo je to u velikom gradu, u bolnici nazvanoj po bolničarki koja je u Velikom Ratu pomagala ljudima iz dalekih zemalja za koje nikog drugog, osim nje, nije bilo briga. Prebrzi dolazak na svet nije uticao na njegovu ličnost. Ostao je zapamćen jedino lapsus koji je napravio kao petogodišnjak, usled čega su mu se vršnjaci dugo rugali:

– Ja sam se rodio ranije pa sam zbog toga morao da budem u motokultivatoru.

Posle su ga drugari zvali Motokultivator. Trajalo je to nekih pet-šest meseci, dok se konačno nisu zasitili. Drugih posledica nije bilo.

Na dan Ratnikovog rođenja, svet je bio tamo gde je i danas – na korak od samouništenja. Tinjalo je tridesetak oružanih sukoba i nafta je bila nešto skuplja nego juče, ali, pored toga, sve je izgledalo potpuno uobičajeno, dočim su novine rodnog Ratnikovog grada bile pune vesti o misterioznom golom čoveku, istetoviranom po celom telu. Povisok čovek tamne puti je viđen na ulazu u gradsko groblje. Svedoci su, gle čuda, bili policajci. Pozvali su demona da im priđe, ali se on okrenuo, potrčao ka teškoj, gvozdenoj kapiji i nestao. Građani susednog grada nisu imali sreće sa svojim demonima – neki poludeli stranac, inače penzionisani avijatičar, iznajmio je helikopter i, sa snajperom u ruci, počeo da seje smrt po ulicama. Ubio je pet i ranio šest prolaznika, a zatim odleteo u nepoznatom pravcu.

Dolazak Ratnika na svet nisu propratile filmske suze radosnice. Majka (zvala se Ružica, Ćerka Srećnog, na brđanskom jeziku) ležala je u sobi porodilišta, obeznanjena od anestezije. Otac Iskren, Sin Sveštenika, pogledao ga je kratko kroz debelo staklo inkubatora, klimnuo glavom kao da kaže sebi: „ Da, tu se moj život završava” i odjurio u prodavnicu da ređa artikle. Čak se ni docnije, kad je Tamni ojačao i kad je otac prvi put dobio priliku da ga drži u rukama, stvari nisu promenile. Odvagao bi ga par trenutaka, kao da je pakovanje dimljenog lososa, a zatim ga vratio majci. Delovao je kao neki sitničavi službenik koji je zadužen za proveravanje kvaliteta artikla. Nije mu se dopao sin. Umeo je da se neukusno našali:

Uložiću reklamaciju na bebu! Želim novog, boljeg. Vratite mi uloženi novac i vreme!

Ružica je, dok je uzimala dete od Iskrena, shvatila da taj momak negovane brade, uvučenih, uskih ramena i sumnjičavih indigo plavih očiju nikad neće biti dobar otac. Sve što je volela kod njega je nestalo. Ostao je jedino taj blago povijeni nos koji je volela da poljubi posle vođenja ljubavi.

Iskrenov i Ružičin sin, uprkos „reklamaciji”, nije bio ružna beba. Imao je velike, plave, radoznale oči i jaku, nakostrešenu crnu kosu što mu je davalo neki simpatično buntovnički, skoro pankerski izraz. Lice mu je bilo oblo i veselo, koža ružičasta i meka. Još u bolnici su svi govorili: „Jao, kako lepo dete! ’’

Prvo sećanje Tamnog je bilo i njegov prvi pad. Sedeo je u dupku i pio očima psihodelične odbljeske na kuglama, koje su krasile jelku u malom stanu. Svet je tada u njegovim očima bio velika mešavina acid tripa i fotografija sa polaroid-aparata. Osećao je snažne mirise – pečenu teletinu i krompiriće u rerni, talk, očeve cigarete, majčin „ljubičanstveni” parfem, griz u maloj plastičnoj posudi na stolu. A onda su mu kugle dosadile. Pogledao je prema širom otvorenim vratima sobe. Oslonjen na dovratak, stajao je visoki stranac u dugom, sivom kaputu. Preko glave mu je bila nabačena kabanica. Skinuo ju je ležerno, blagim pokretom izduženih, eteričnih prstiju. Pred njim se stvorilo bledo lice, uokvireno kovrdžama duge, tamne kose, lepe, pomalo tužne oči. Ispružio je kažiprst i uperio ga prema podu. Niotkuda se stvorila crvena lopta. Njam, njam! Velika višnja. Nagnuo se napred da je dohvati zdepastim prstićima. Prevrnuo se i pao, vukući celu šklopociju za sobom. Zaplakao je, manje od udarca, a više od šoka. Majka ga je hitro zgrabila i podigla. Blago ga je šljepkala po guzi. Tamni je gledao oko sebe, tražeći neznanca. Nije ga bilo. Počeo je da se guši u suzama. Majka je mislila da plače, jer se ugruvao.

– Skote, trebalo je da paziš na dete – rekla je Iskrenu.

– To je tvoja dužnost a ne moja – odgovorio je otac i sasuo nešto žestine, iz poluprazne čaše u svoja otromboljena usta. Tamni je imao sreće jer se nije povredio, ali je bio još srećniji jer nije razumeo o čemu su njegovi roditelji razgovarali. To će se promeniti za koju godinu kad će početi da radosno ispaljuje reči kao: „pederu”, „glupačo”, „baksuze”, „droljo”, na porodičnim okupljanjima.

∞

Začeće Tamnog Ratnika je trapavo, nesmotreno, predivno delo. Nadilazio je svojom lepotom one koji su ga začeli, baš kao što je i njihov dolazak na svet nadilazio njihove roditelje, i tako sve unazad, do postanka sveta. Njegovi roditelji su se spojili u pauzi između nastupa dva benda na Slobodnom Festivalu Jezerske Oblasti. Bio je to jedan od poslednjih takvih koncerata, u ono vreme kad su na rok sceni momke sa cvećem počeli da potiskuju momci sa šminkom. Dogodilo se to na dnu natrulog čamca, na obali jezera od crnog stakla. Iako su bili nekoliko stotina metara daleko od sigurnosne ograde, Iskreni se sve vreme osvrtao i tražio uljeze u mraku. Ružica mu je govorila da se ne osvrće i da imaju sve vreme sveta. Društvo neće primetiti njihov izlazak. A i ako primete – zaboraviće posle par podeljenih džointa. Iskreni je, ipak, nastavio sa svojom paranoidnom rabotom. Ružica mu je rekla da se smiri, da ga voli i da će sve biti u redu. Momak je, na te reči, s blagom šakom ljupke plavuše na licu, zaboravio na strah i pretvorio se u ono što je sve do tog trenutka potiskivao – nezasitu životinju. Ružica je, sa svoje strane, jedva dočekala njegovo razotkrivanje. Može se reći da je zbog stidljivosti ovog mrškastog, crnokosog momka već počela da gubi nadu. Mesec dana su „hodali” i ništa. Sada je tu, na njene oči on postao Bog Bluda lično.

Šta je ova lepotica iz brda videla u ravničarskom suvonjavku? To pitanje je i ona sebi postavila bezbroj puta. Možda je to bio način, krhak i duhovit, na koji joj je prišao u noćnom klubu Demon i rekao, drhtavim, pripitim glasom:

– Znaš li da ovaj klub ima grčko ime.

– Ne. Šta s tim? – odgovorila je žustro.

– Pa, na grčkom se demon kaže „dejmonos’’, što znači unutrašnji glas.

– Nervozno je ispila svoj sok od pomorandže i pogledala prema izlazu.

– I?

– Meni je moj unutrašnji glas, moj demon, rekao da ti platim piće.

Nasmejala se, klimnula glavom i tako je počelo. Zavolela je njegov smisao za humor, njegove tužne oči, čak i njegov pomalo tanak glas i način na koji je, posle svakog poljupca, sa strahopoštovanjem izgovarao:

– Ti si moja brdska kraljica Nestalih Plemena!

Najbolje i najgore stvari se nikad ne mogu predvideti. Tako je bilo i s njenom trudnoćom. U to vreme, za osamnaestogodišnjakinju bez posla i nekoliko godina starijeg studenta ekonomije, imati dete bilo je ravno propasti. Bilo je, naravno, u njima te danas zaboravljene nonšalancije i onoga što je predstavljalo taj duh epohe „lako ćemo”. Morali su da se suoče sa surovom istinom. Obilazak Kontinenta autostopom, kupanje u dalekim, mističnim rekama, bezbrižni dani mladosti, svi veliki, sumanuti planovi koje su imali, sve je nestalo. Iskreni je želeo da joj kaže da se sve može rešiti i na drugačiji način, ali to nikad nije prevalio preko svojih tankih usana. U njemu je, naime, živeo onaj duboko usađeni duh koji su hranili sveštenici i bogati, povlašćeni sloj čiji je bio izdanak. Tako nešto bi za sve njih bilo zločin, neoprostiv. Nije, s druge strane, želeo da prihvati njenu trudnoću, barem dok na to ne bude bio prinuđen. Najzad, Iskren, oprezan i strog, kakav je bio, jednostavno nije želeo da priča o tome. Izabrao je ono što je bilo najlogičnije i najsumanutije – ćutaće o svemu. Ružica se složila s tim. Ipak, ovo skrivanje nije dugo trajalo. Jutarnje mučnine nisu promakle njenim prijateljicama u internatu. Jedna od njih, Crnokoso Rošavo Čudovište, kako su je zvali od milošte, javila je roditeljima koji su istog dana pozvali Ružicu da se vrati kući. Smestili su je u udobnu fotelju, pored skromnog, starog kamina od planinskog kamena i obavili jedan od onih ozbiljnih razgovora koji su uvek imali isto ishodište. Otac se na jeziku brđana zvao Beli, a majka Šumica.

– Ćerko – rekao je njen otac na brđanskom jeziku, kojim je govorio u ozbiljnim, svečanim prilikama – mi znamo šta je s tobom.

Beli je streljao očima zažarenim kao čelik koji je topio za gazde s juga.

– Da – ponovila je niska, crvenokosa Šumica – mi znamo sve.

– Ženo, ne znamo baš sve. Zato smo se ovde i okupili. Ne znamo, za početak, ko je otac derleta koje treba da se rodi.

Iskrenog nisu upoznali, kao ni par momaka pre njega, i bilo je dobrih razloga za to. Glavni razlog je bio Ružičin strah da ovaj kršni, preki sredovečni muškarac ne ubije Boga u momcima koji su izlazili s njegovom ćerkom. Otac je bio besan i slomljen istovremeno. Svi njegovi napori su propali. Konzervativne škole za devojke u velikom gradu, česti, iznenadni obilasci rođaka, potplaćeni domar koji je slao redovne izveštaje o njenom kretanju, ništa nije vredelo. Njegova vila je sedela u dugoj haljini, tri broja većoj i krila u sebi slepog putnika kojeg je prošvercovala u porodicu.

– Nikad u istoriji naše porodice, otkad postoji ova zemlja, nije bilo ovakvih žena! –...