Gloriosa

TOMISLAV

Po meni, pored slabih i iskonski zlih, postoje još tri pasmine ljudi na ovom svetu: heroji, lažni heroji (koji su često mešavina slabih i zlih) i Duško. Ni danas nisam siguran koliko je on pravi heroj a koliko jedan od nas, slabih. Ako to i nije, Duško je toliko dobro igrao heroja da je razlika između njegovih dela i junaštva neznatna. Moram reći da, kad se govori o poznatima, ljudi teže da stvari preuveličaju ili umanje. I, naravno, uvek su bili tu, videli su sve, oni su poznavali poznate bolje nego oni sebe same, oni su… Ja nisam. Duško Popović je bio moj školski drug, ali ne i najbolji. Jedan od desetak drugara. Sprijateljili smo se tek kad smo se zamomčili.

U ono vreme kad smo, posle Velikog rata, bili malci (ne kažem klinci jer se u našem kraju „tera u klinac”) čini mi se kao da ničega nije bilo. Skoro svi smo odrastali u nemaštini, u varošici Č. u zapadnoj Srbiji. Duškov otac, Spasoje, bio je žandar a majka Vida domaćica. Živeli su u ruševnoj kući na kraju varoši. Tu „vilu promaju” nasledili su od Duškovog dede Vlastimira. Duško je bio omalen, crnomanjast, lepuškast, plah, svojeglav i pametan. Bio je, za razliku od mene, okretan, talentovan za sportove, prava žiška. Znao je da se kao majmunče uzvere uz najveći bor u gradskom parku za manje od trideset sekundi. Osvajao je nagrade na takmičenjima iz trčanja. Kad bi na njega udario malac viši za glavu i deset kila teži, Duško bi ga, uz opštu graju i navijanje, nahranio prašinom u školskom dvorištu. Imao je snagu u pesnicama a ni srčanosti mu nije manjkalo, ali ono što je Duška krasilo je bila finta, veština. Znao je da svoju, nazovimo je tako, manu, iskoristi kao prednost i obori nadmoćnijeg protivnika.

Napominjem da, iako je mogao, nikad nije napao nekoga. Uvek je branio sebe i svoje drugove. Znao je da odbrusi, da bude prgav ali ne i da te povredi. I kad bi se nadurio zbog nečega to nije dugo trajalo. Takav je bio s osam i isti takav je bio s osamnaest godina. Meni se on tada činio nekako natprirodnim, preterano savršenim da bi zaista postojao. Ali neke rupe na tom sjajnom oklopu sam video već tada. Možda zbog toga što sam znao, kao i danas, da ćutim i posmatram. Ne znam da li sam ikad imao neki drugi dar ali nećemo sad o meni. Ovo je Duškova priča. Znalo je da mu, kad je pričao o nekom kaubojskom romanu koji je nedavno pročitao, zasuzi oko. I to bi obično bilo kad bi opisao deo u kojem najbolji šerifov prijatelj pogine ili banditi s leđa upucaju starog telegrafistu. Njegove užarene crne oči bi na tren dobile dva zlatasta polumeseca a potom bi zgasnule. U uglu oka bi se pojavila jedva vidljiva kap koju bi hitro otro kao da mu je neka, samo njemu znana, čestica upala u oko. Mislim da sam ja bio jedini od dečaka koji je to mogao da vidi. Možda zbog toga što sam svakog koga sam znao stavljao pod lupu i tražio nedostatke. Takav sam i danas – najveći cinik koji je postojao. Eto dokaza da se ljudi ne menjaju s godinama, a ako se i menjaju to je obično nagore. Anđelčić u detinjstvu – gad u starosti. Bilo je i drugih rupica o kojima nisam pričao drugovima. Jednom sam ga video kako s tezge Đura Pekara u Tešnjarskoj ulici krade kiflu. Đuro je, okrenut leđima, brojao pazar a Duško je, u trenu, uleteo kroz širom otvorena vrata, zgrabio pecivo i izjurio napolje. Naravno, Đuro ga nije video. Drugi put sam ga ugledao u viru potoka, u brdima iznad varoši. Bio je avgust mesec i ja sam se tu zatekao jer sam hteo da lovim ribu „na ruke”. Imao sam deset, ne jedanaest godina. Duško je go, kao od majke rođen gnjurio, praćakao se udarajući stopalima po plitkom, kamenitom dnu, i sve bi bilo, kako da kažem, uobičajeno da nisam video gadne, tamnocrvene tragove kaiša na njegovim leđima. Bio mi je okrenut leđima. Baš sam se udaljavao kad je on skočio, besan i drhtav, okrenuo se prema meni i povikao:

– Ako nekome kažeš za ovo umlatiću te k’o vola u kupusu!

Bilo je u njegovom glasu koliko pretnje toliko i preklinjanja. Ili bar danas tako mislim. Uglavnom, kratko sam klimnuo glavom i ne osvrćući se zaždio odatle. I mene je moj otac tukao ali nikad tako. Nikad to nikome nisam ispričao, delom iz straha od Duška a delom i iz straha od Spasoja koji je tada dogurao do čina kapetana.

Duško je, da i to kažem, imao neki neobičan osećaj za pravdu. Jednom smo on, Danilo Dakić, sin najbogatijeg trgovca u varoši, i ja igrali klikera u školskom dvorištu u centru Č. Imali smo tada devet-deset godina. Nisam siguran. Znam samo da sam ja bio najlošiji i da sam, u prvoj partiji, izgubio sva tri klikera – jednog staklenca i dva olovnjaka tako da se to brzo pretvorilo u „trojanski rat” između Danila i Duška. Na početku je imao dva svoja olovnjaka, kao i one klikere koje je pokupio Danilu i meni. Ubrzo je Danilo koji je u svojim tustim šakama držao limenu kutiju krcatu porcelancima počeo da se znoji i, oklevajući, spušta zasluženi plen u Duškove malene, mrkim blatom pokrivene šake. Na kraju je ostao i bez klikera i bez kutije u kojoj su nekad bile svilene bombone firme Kandić i sin. Dakić je, dok je Duško strpljivo brojao plen i polako ga pakovao u kutiju, prosiktao kako Duško nije igrao po pravilima, kako je zemlju između klikera čistio od grančica i lišća što se ne radi, te kako je čekao da skrene pogled kako bi primakao svoj kliker njegovom i sve tako u krug. Duško se nije obazirao na primedbe i polako, skoro ceremonijalno, razgledao je svaki od osvojenih klikera pre no što bi ga stavio u kutiju. A onda je Danilo izvukao tajno oružje: svog brata Savu koji će ubiti Boga u pobedniku. Duško mu je mirno rekao:

– Dobro. Nek dođe s tvojim tatom da i njega prebijem.

Poražen, Danilo je zbrisao bez reči. Najveći klikerdžija Č. je uzeo kutiju pod mišku i krenuo prema hotelu Smreka koji se nalazi na brdu iznad grada. Išao sam za njim u korak, ko zna zašto. Nakon petnaestak minuta hoda stigli smo do klupice na ivici šumarka iza kojeg se belasao hotel. Bacio je par kratkih pogleda levo i desno a zatim počeo da šakama kopa rupu pored klupe. Zemlja je, s obzirom na to da je tog jutra pala kiša, bila mirisna, rastresita i laka za kopanje. Duško je iskopao rupu duboku dvadesetak santimetara i potom spustio kutiju u nju.

– Ovo je sad naša tajna.

– Kao gusarsko blago?

– Kao gusarsko blago.

I, to je bilo to. Ne znam zašto ih nije poneo kući. Možda su mu Danilove reči učinile ukus pobede malo kiselim?

Elem, jednog dana sam, potpuno iznenada, za vreme letnjih ferija, saznao da se Duško odselio sa svojim roditeljima u Beograd. Spasoje je dobio mesto kakvo se ne odbija – šef policijske stanice na Vračaru. Duško je postao gimnazijalac (kao i ja) ali je kasnije otišao na studije prava u Novom Sadu (ja sam ostao u Č). Mogao sam i ja da odem u neki veliki grad i nastavim sa školovanjem ali nešto mi nije dalo. Valjda taj osećaj da to ne bi promenilo ništa bitno u mom životu. Sticati zvanja, stavljati uramljene diplome na zid. Čemu? Jedino što me je zanimalo bilo je čitanje knjiga i miran život. Sa devetnaest godina sam postao bibliotekar u rodnom mestu. I to je bilo sve. Imao sam mir i knjige. Toliko o Tomislavu Naumoviću. Ovo, kao što rekoh, nije moja već Duškova priča i ja sam samo pripovedač. Bitno je da znate da mi je, više od četiri godine nakon njegovog iznenadnog odlaska, stiglo pismo od Duška Popovića, studenta prava. Početak pisma nije bio najsretniji: „Dragi Tomislave, čuo sam da si postao bibliotekar.” Jasno vam je šta je hteo da mi kaže. Zar ne? Ja, vrli student prava, veliki mag fudbala, ja „žiška”, ja Beograđanin i Novosađanin pozdravljam tebe, mizernog bibliotekara iz jednog od onih mesta u koja su po kazni slani junaci Nušićevih komedija. S kojih visina ja dolazim!? Ali već u narednim rečenicama, Duško piše o knjigama koje je pročitao, o Tolerovim dramama, o neobičnim pesnicima okupljenim oko Andrea Bretona, o ljubavi prema svemu što je francusko, o zabranjenim filozofima: Prudonu, Bakunjinu, Marksu. Bio sam iznenađen njegovim naglim interesovanjem za sve što nije pravo ili fudbal. Docnije je, po završenim studijama, naprasno počeo da se zanima za avione. Možda je na njega uticao njegov brat od strica, Vladimir Popović, koji je, kao i njegov mlađi brat Zaviša, bio vojni pilot. Elem, Duško je završio avijatičarsku školu u Novom Sadu i postao rezervni oficir. Tek mi to nije bilo jasno. Samozvani marksista i sportista, momak koji je zavodio devojke svirajući im romanse na gitari, budući advokat, želi da postane pilot u rezervi. Smatrao sam to nepotrebnim trošenjem vremena i novca. A uz to želi i da vodi rasprave o umetnosti. Da se izdaje za Bogom danog mudraca. Dušan nikad nije bio pravi intelektualac. Što ne znači da ja jesam ali to je, jednostavno, tako.

Vidite, njegove opservacije su uvek bile pune strasti ali često površne, nekako zbrdozdolisane, bez reda. Kao da bi mu nešto puklo u glavi pa bi napisao poneku pametnu a onda, dok okom trepneš, prebacio na drugu ili treću temu, nikad ne završivši ono što je započeo. Kad je pisao o devojkama ili utakmicama to je već bila druga stvar. Tu se znalo – draga mu je ili mu nije draga, njegov tim je dobio, izgubio ili je bilo nerešeno (ovaj rezultat je najviše mrzeo jer nije imao „rez”, kako je govorio). Za Duška je „rez” bio najznačajniji, on je određivao njega i njegovo mesto u životu. Manihejac, to je bio Duško. Crno ili belo. Nije voleo nerešen rezultat, siva polja, dileme, procente. Za njega neko može biti ili stoprocentni čovek ili stoprocentni gad. Ja to pripisujem njegovom dinarskom poreklu. Da, reći ćete, i ja sam te krvi ali ja sam hladan, cinik i pesimista, jednom rečju...