Sutra ćemo

20:19 h

A šta ako je ovo poslednji put da izlazim iz ovog stana, pita se Goran dok silazi niz stepenice male bele zgrade, relativno nedavno izgrađene na obodu šireg centra Beograda, sasvim dirljive u svojoj jednostavnoj udobnosti i neuklopljenosti u urbanističke planove. Goran se mnogo puta peo i mnogo je puta silazio niz ove stepenice, ali nikada ranije se nije zapitao da li je to poslednji put da izlazi iz stana broj osam. Nikada ranije nije zatvaranje tih teških, smeđih vrata iza sebe i reski zvuk okretanja ključa podizao na nivo metafore. Sada, međutim, Goran hoda sasvim polako i razgleda oko sebe, kao da pokušava da zapamti svaki detalj. Kao da su hodnici zgrade muzej čiji svaki eksponat mora, makar površno, zabeležiti u neku mentalnu fasciklu.

Paučina po ćoškovima.

Fleka na belom zidu koja je ostala kada je neko zgnječio bubu.

Otirač za noge ispred jednih vrata s ilustracijom zavodljive žene s damskim šeširom i dugom muštiklom.

Bicikl naslonjen na zid pored stana broj pet.

Kolica za bebu pored stana broj četiri.

Sve te stvari stoje tu kao neupitnosti ovog prostora. Kao da ih je neki arhitekta pobrojao i odredio da baš na tom mestu moraju stajati. Goran pravi popis svih tih nebitnih sitnica koje zgradu, tu mešavinu betona i gvožđa, čine živim organizmom. Nada se, ako se ponovo nađe na ovom mestu, da će se osetiti kao da tu zaista pripada, ako ih bude prepoznao. Da ga stanari neće ignorisati na hodniku niti učtivo izvijati obrve dok izgovaraju neke neartikulisane pozdrave koji zvuče kao šta ti, nepoznati čoveče, tražiš ovde.

Možda je najbolje da se ne viđamo neko vreme. Tek tako. Čovek bi očekivao neku kompleksniju rečenicu koja primorava na promišljanje vlastitog postojanja. Ali, ne, kad se stvari ogole, ispostavlja se da život i njegov dalji tok određuju sasvim jednostavni iskazi. Zdrav si. Ili bolestan. Imaš posao. Ili nemaš. U vezi si. Ili nisi. Srećan si. Ili ne.

Recimo, dvoje ljudi provedu pet godina zajedno. To nikada ne kažu jasno, ali ipak veruju da su izgradili poseban intimni kosmos. Veruju da baš njih dvoje čine onaj dobar, redak primer koji u razgovorima poznanici navode kao dokaz da su skladne, duge veze moguće. Ipak, uprkos svemu tome, kad se stvari zakotrljaju ka provaliji, jedno od njih dvoje izgovara neku ofucanu rečenicu, kao da su Ričard Gir ili Meg Rajan zatočeni u romantičnoj komediji, koje Goran nikada nije voleo. Rečenicu toliko istrošenu, toliko puta ispisanu ili izgovorenu da zapravo više nije rečenica. Pretvorila se u standardizovani jauk kojim saopštavaš uobičajene i bolne stvari.

Moždajeboljedaseneviđamonekovreme.

Sara je, dakle, izgovorila upravo tu rečenicu, a na Goranovo pitanje da li to znači da raskidaju odgovorila je da sad nije u stanju da mu to kaže. A onda je nastavila da gleda u sasvim utišan televizor na kom su spikeri čitali vesti za taj topli, avgustovski dan.

Goran sebe dobro poznaje. Svestan je da u ovakvim situacijama ne može da uradi ništa što bi ma kome, a njemu ponajmanje, izgledalo dostojanstveno. Svestan je da neće uspeti da kaže išta razložno niti da dâ neki konstruktivan predlog. Zna, naprosto, da ima samo dva izbora – da odmah zaplače ili da odmah izađe iz stana i time odloži raspad za nešto kasnije. Izabrao je ovo drugo.

Vazduh je večeras topao. Kasno je leto, na samom kraju. Ćelavi tip i dalje radi u trafici i robotski jednolično palcem trlja displej mobilnog telefona. Gotovo se naljuti kada ga neko prekine u tome da bi kupio cigarete ili žvake i samo te belo pogleda, ne kaže čak ni dobro veče, već ledeno sasluša tvoj prohtev, procedi nešto poput trista pedeset dinara i kroz mali prozor ti dobaci nekoliko šarenih ambalaža. Kerovi, kao i uvek, laju na aute koji prolaze, blesavi kerovi se ponašaju kao da su čuvari ispucalog i razvaljenog asfalta. Ni po čemu se ovo pozno leto u Sarinoj ulici ne razlikuje, recimo, od prošlog. Da li je moguće da ovako izgleda veče Goranove privatne katastrofe? Ne može da se pomiri s tim. Sve je tako isto kao i uvek! Zar poslednji put ne bi trebalo da bude makar nekako pojavno spektakularan, zar ne bi trebalo da lije neka kiša ili, ako već nebo miruje, zar Goran ne bi trebalo da bude razdražljivi ludak koji ide naokolo, unosi se nepoznatim ljudima u lice i urla: Ali ja nju volim – nemoguće da je ovo kraj – sve ću vas pobiti? Zar je stvarno moguće da dan koji ti toliko menja život izgleda isto kao neka gluva sreda koju ćeš zaboraviti čim od nje nastane neki gluvi četvrtak, misli Goran na putu ka grupici ljudi koja puši cigarete i, okupljena oko limene pečurke, čeka autobus.

I dalje hoda polako, ni za mrvicu ne ubrzava hod, pušta noge da lete na jednu, pa na drugu stranu, kao da je ovo veče neko dosadno i lenjo veče četvrtog ili petog dana godišnjeg odmora, a pored njega šumi more u nekim Buljaricama, Čanju ili Bečićima. Iako, trebalo bi da požuri, večeras ima tezgu u jednom kafiću. Goran već nekoliko godina najveći deo svojih prihoda zasniva na tome što svira gitaru u tom klupskom bendu, razlaže akorde, povremeno odsvira neki diskretni solo, otpeva prateći vokal na ponekom stihu, It’s just another day in paradise – Dovoljno je to kad mi kažeš ti dragi bez tebe ne mogu živeti, i tako nekako uspe da skrpi za račune i mesečne troškove. Ili makar da zaradi toliko da ipak ne bude prevelika pozajmica koju mora da uzme od Sare da bi sve to pokrio.

A nije, stvarno nije imao to u planu. Svakako nikada nije planirao da živi od tezgarenja gitarom. Pa čak i danas, uprkos načinu na koji zarađuje, Goran voli da misli za sebe da je novinar, iako nema hrabrosti da se tako predstavi baš u svakoj situaciji. Da, studirao je novinarstvo, završio je fakultet u relativno razumnom roku, s relativno dobrom prosečnom ocenom, volonterski ili za vrlo bedne honorare pisao je u nekoliko dnevnih listova, ali, uprkos tome, u tom periodu je stvarno verovao za sebe da je predodređen da bude novinar. Čak je u jednom trenutku, ponesen intelektualnim apetitima, pomislio da bi se mogao, paraleleno s novinarstvom, baviti i društvenom teorijom kao akademski radnik, te je upisao postdiplomske studije teorije kulture.

Bili su na prvom predavanju, neka žena vrlo stegnutog osmeha je sedela za stolom i prepričavala opšta mesta o Rejmondu Vilijamsu, a Goran nije mogao da skine pogled s jedne devojke koja je šarenilom svoje odeće činila neodoljiv kontrapunkt bolničkoj atmosferi koju su u učionici stvarale neonske lampe. Sedela je, pogrbljena ispod marame, nogu prekrštenih u širokim pantalonama boje cigle, a po žutoj majici su joj bile razbacane mrvice duvana. U jednom trenutku, javila se i iznela neki komentar na ono što je profesorka pričala, a Goran je jedva uspeo da se koncentriše na njene reči. Međutim, to ga nije sprečilo da se i sam javi, te da nekako, pomalo afirmativno, ali s dozom neslaganja, i sam prokomentariše upadicu te devojke. Šta god da je potrebno, samo da im se što pre ukrste pogledi, samo da što pre uspe da kaže nešto duhovito i natera joj osmeh na lice, samo što pre da se upozna s tom eksplozijom boja koja sedi par mesta od njega.

Eto, tako su se nekako, godinama unazad, upoznali Sara i Goran. Stvari su išle jednostavno, pratile su jedna drugu i odvijale se kao po unapred određenim formulama. Gotovo da se Goran i sam povremeno čudio izostanku razmimoilaženja među njima. Naprosto, ništa u životu ne garantuje da ćeš imati sreće da upoznaš nekog s kim ćeš se od početka uklopiti. Oboje su došli iz provincije. Njena mama je bila profesorka književnosti, a tata radnik u propalom gigantu hemijske industrije. Njegov otac je radio kao profesor matematike, a majka kao sekretarica direktora u istoj školi. Ona malo zbog porodične istorije, on malo više zbog intelektualne mode, a oboje, dobrim delom, zbog niza iskrenih uverenja, voleli su da parolama i preporučenom literaturom prokazuju kapitalizam. Voleli su da se povremeno šetkaju na mirnim i sasvim bezbednim protestima, razmišljajući o tome da li bi, u nekim drugačijim okolnostima, imali dovoljno hrabrosti da makar jedan kamen bace na nekog pandura ili ćelavog fašistu. Ponekad su, mada bez pokrića, mislili da bi, u pravom trenutku, mogli da ispucaju čitav šaržer u ružnu glavu lošije strane istorije.

Voleli su da se bez skrivanja isplaču kad pogledaju neki tužan film. Voleli su da padnu u sevdah kad čuju ovu ili onu pesmu, ali on se nikada nije pomirio sa Sarinom sklonošću ka žestokoj narodnoj muzici. Nije mogao da podnese to podvriskivanje i arlaukanje. Takođe, voleli su da preteruju s kombinacijom piva i rakije. Rakija na eks, pa gašenje pivom, jedno, pa drugo, pa tako sve dok ne obole od hronične upale creva ili jetre. Voleli su i čitav niz stvari zbog kojih su drugim ljudima izgledali smešno i nedosledno, kao što su, na primer, bosanski rokenrol i dalmatinski pop, pomfrit u Mekdonaldsu i Levis farmerke, voleli su da se izležavaju, da kuvaju hranu po receptima s društvenih mreža ili da se jebu vrlo konvencionalno, u mraku i u misionarskoj pozi, sve vreme u stanju potencijalnog poljupca. Skrivali su od drugih da vole da se voze preskupim beogradskim taksijem. Voleli su da odu u bioskop, naslepo, ne proveravajući šta se daje. Mnogo smo toga voleli, misli Goran, mnogo smo se, zapravo, nas dvoje voleli. A, sada, pet godina kasnije – možda bi bilo najbolje da se ne viđamo neko vreme.

Goran nervozno izviruje. Ovde staje nekoliko autobusa. Sarin kraj, uostalom, spada u širi centar grada pre svega zato što je...